Transkript : Ispod površine Beograda na vodi – planovi i posledice

by nedavimobeograd

Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ nastala je jer se protivi projektu „Beograd na vodi“, odnosno njegovim ciljevima, posledicama i načinu na koji se čitav proces „planiranja“ i legalizacije projekta odvija. Kroz svoj rad je uključila – i nastavlja da uključuje – veliki broj stučnjaka, udruženja, nezavisnih organizacija, kolektiva, eksperata, pravnika, teoretičara, novinara, arhitekata, urbanista, sa idejom da ukaže na značaj participacije građana u pitanjima razvoja grada, kako u smislu specifičnog projekta „Beograd na vodi“ tako i u širem frontu i razvoju grada u celini. Ambicija inicijative jeste da se svest o tome gde i kako želimo da živimo proširi na najširoj skali.

„Beograd na vodi“ predstavljen je u vreme predizborne kampanje 2012. godine i od tada talasa domaću javnost, dok se zapravo o njemu vrlo malo zna. Nije poznato koje su zapravo cifre u pitanju, da li je reč o investiciji ili kreditu, kakav je odnos između kompanija i Vlade Republike Srbije, šta je uloga grada, zašto nije bilo javne rasprave ili konkursa, na osnovu kojih analiza i dokumenata je urađen master plan, ko je njegov autor itd.?

Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ je detaljnom analizom Prostornog plana područja posebne namene – i ranije: Izmena i dopuna GUP-a – podelila sve ono što je problematično za ovaj projekat u nekoliko segmenata. Najopštije rečeno, to bi bilo – društvo, ekonomija, pravo i procedure, arhitektura i urbanizam, saobraćaj, infrastruktura i ekologija; dakle sve. Razgovor sa stručnjacima iz navedenih oblasti održan je 23. oktobra u paviljonu Centra za kulturnu dekontaminaciju.

Video snimak tribine.

Govornici:

  • Bojan Kovačević – arhitekta, član ULUPUDS-a i član Akademije arhitekture Srbije
  • Goran Milićević – ekonomista, Ekonomski fakultet i Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu
  • Ksenija Petovar – sociološkinja, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu
  • Miodrag Vujošević – ekonomista, prostorni i envajronmentalni planer, naučni savetnik Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije
  • Nemanja Nenadić – pravnik, Transparentnost Srbija

10472824_1531285110444121_900910919626810393_o

Projekat produbljuje društvenu nejednakost i privileguje bogate i krupni kapital. Potpuno je odsustvo bilo kakvog učešća građana i pitanja struke, javne debate, konkursa. Šta je zapravo paradigma onoga što nam se trenutno nudi i kakve su posledice ovakvog planiranja?

Ksenija Petovar: Projekat Beograda na vodi nije slučajnost niti izuzetak u beogradskom urbanizmu. Međutim, ono što jeste suštinska razlika između dosadašnjih projekata koji jesu ili nisu realizovani i ovog ovde jeste volumen i očigledno – znatno veći troškovi i uzalud bačeni novci koji će biti uloženi u ovaj projekat. To je ozbiljna razlika. Postoje tri bitna obeležja planerske prakse u našoj državi koja mogu da pomognu da se razume kako je nastao projekat „Beograd na vodi“.

Prvo obeležje je dominacija principa proizvoljnosti. Cela naša urbanistička praksa se zasniva(la) na principu proizvoljnosti, kao što se i naša politika zasniva(la) na principu proizvoljnosti. Planeri i urbanisti su imali pravo da rade apsolutno takve intervencije i izmene u prostoru bez obzira  na konsekvence  na imovinski status  građana, na životnu sredinu, na građenu strukturu i  ambijentalne vrednosti. Drugo obeležje koje je u direktnoj vezi sa principom proizvoljnosti jeste odnos prema troškovima, odnosno ceni realizacije projekta. Nikada, ni u jednom od većih projekata mi nismo imali stvarnu procenu pouzdanih, tačnih troškova tog projekta. Projekti koji su realizovani u gradu su uvećavani za 10 – 15 puta, naravno kad je u pitanju mali projekat koji košta milion pa se uveća na 15 miliona eura to i nije tako strašno. Ali kad vi imate projekat koji se za nekoliko meseci višestruko uveća  kao što je Beograd na vodi  –  gde je rečeno da će aktiviranje teritorije, odnosno prilazne saobraćajnice i ostala infrastruktura koštati oko  60 miliona eura, a u Prostornom planu se navodi cifra  480 miliona eura i to nije konačna cifra. Tu se računa  sa plus minus milijardu eura, što je očigledno  ozbiljan problem.

Treće obeležje našeg urbanizma je višestruka sprega i povezanost između političkih i interesnih grupa, na jednoj strani  i urbanista i  planera, na drugoj. Ta povezanost, koja traje u beogradskom urbanizmu od Drugog svetskog rata na ovamo, koja apsolutno nije promenjena ni pre Miloševića, ni posle Miloševića, ni posle 2000. a ni posle 2012. godine jeste posledica toga što mi nemamo autonomna profesionalna udruženja. Naše profesionalne organizacije u oblasti urbanizma  – od saveza arhitekata, urbanista, inženjerske komore su praktično parapolitičke, parastranačke formacije koje ne pružaju niti obezbeđuju autonomiju struke, niti standarde struke, niti štite svoje članove od pritisaka sa strane. Dakle, Beograd na vodi je formiran u takvom društvenom i političkom kontekstu.

Postoji dominantna paradigma o investitorima koji će doći i rešiti sve naše probleme. U slučaju Beograda na vodi provlači se monopolska pozicija investitora oko koga nema uopšte nikakve diskusije. Slušali smo kako je dovoljno imati tri milijarde da bismo uradili bilo šta. Da li postoji odgovor na dominantnu mantru i da li, sa druge strane, postoji održivost ovakvog projekta?

Goran Milićević: Prvo bi trebalo krenuti od redosleda poteza. Ovde je redosled okrenut potpuno naopačke. Mi imamo situaciju da dolazi investitor sa političarem, traži završnu sliku i kaže: Vi sada napravite tu nekakav plan, nađite obrazloženje, kako god. To je potpuno poniženje za urbanističku praksu  –  bez obzira na sve momente koje je Ksenija izložila što jeste tačno. Oduvek su urbanisti  – ne samo kod nas – bili popustljivi jer im, u krajnjoj liniji, i posao zavisi od toga kakav će biti odnos sa političarima. Mi smo u apsurdnoj situaciji gde treba da stavimo primedbe na jedan kvazi plan koji uopšte nema nameru bilo koga da uveri kako je ovo ozbiljno ili solidno primpremljeno, kako su tu sve alternative pripremljene i da se došlo do nekog zajedničkog interesa. E, pa nisu došli do zajedničkog interesa nego se direktno govori  o interesu „mog prijatelja Anbara“ kako to kaže premijer, koji maše sa tih tri, četiri milijarde evra i onda se kaže: „Ako imate primedbe, vi najpre dobijte na izborima dve trećine poslanika pa mi se onda javite i nađite četiri milijarde.“  To su primedbe koje uvažava ključni čovek u celoj ovoj priči, tako da je dijalog ovde  gotovo bespredmetan.

Mi možemo ovde da iznesemo sve primedbe, vrlo razložne “ – ja ću izneti ekonomske – ali to neće imati nikakvog efekta. U tom smislu ovo je više da postoji zapis o tome da je bilo opravdanih primedbi, da je bilo ljudi koji su se tome protivili ali da to nije promenilo odluku investitora i njegovog prijatelja.

Što se tiče ekonomskih stvari: najpre da vas pitam – četiri milijarde evra – da li vi znate koliko uopšte ceo grad Beograd proizvede, koliko je BDP grada Beograda?

Niti znate, niti vas zanima, ali da vas slučajno zanima, vi ne biste imali gde to da pronađete. Taj podatak ne postoji. Statistika je to pratila 2004, 2005, onda je rečeno zbog neusklađenosti sa eurostatom moramo da promenimo metodologiju. Nisu promenili metodologiju i taj podatak ne postoji, ali je moguće doći do njega. Kako?

Postoji zakonsko ograničenje da budžet grada i opštine ne sme biti veći od 10 posto od iznosa BDP. Ako je budžet 700 ili 800 miliona evra onda to znači da je BDP sedam – osam milijardi evra i to se može zaključiti na osnovu određenih trendova – da je to približna cifra, plus minus milijarda. E sad, stavite s jedne strane tih osam milijardi što svi proizvedemo i projekat od četiri milijarde. Nije li to malo mnogo? Mi tu nismo partner. Mi možemo eventualno biti pružalac usluga koji misli da uloži tih četiri milijarde. Zašto? Zato što u našem budžetu postoji 100 miliona evra za sve moguće investicije: od popravki krovova u školama, obdaništima, puteve itd.

Ono što više brine, pošto se tako odnose prema celom postupku planiranja, da oni nemaju nameru ništa tu da podignu osim dva ključna elementa – kulu i šoping mol. Praktično, jedina dva objekta koja nipošto tu ne smeju da budu – između ostalog iz ekonomskih razloga – ali pre svega zato što je šoping mol po svojoj definiciji izmišljen za američka predgrađa na 20 kilometara od centra i to kao replika u kojoj je potrebno da imate ogroman prostor za parkinge, jer ako ih nemate niste interesantni: ko će da čeka da bi ušao da kupuje u tom molu. Drugi uslov je da bude dovoljno daleko – da je cena zemljišta jako niska. Ovde imamo potencijalno veoma visoku cenu zemljišta tako da tu šoping mol apsolutno nikako ne pripada. Javno pozivam i premijera i gospodina Anbara da mi nađu u bilo kojem milionskom gradu u Evropi – u centru grada – šoping mol bilo kojih dimezija, pogotovo najveći i kulu od 200 metara.

Imate izuzetak – na Mornparnasu gde, kada su izgradili toranj od 52 sprata i shvatili na šta to liči, napravili su Defans i sve visoke zgrade su sada tamo – pa ko voli neka izvoli. Ja za drugi primer ne znam. Iz perspektive gospodina Anbara to je drugačije – u pustinjskom gradu vi bez šoping mola nemate trgovinu, tamo nemate trgovačke ulice na 40 stepeni, tamo se kupuje uveče a ne preko dana. Klimatizovan prostor je preduslov trgovine i s njegovog aspekta je u redu – imamo šoping mol, imamo odličnu lokaciju. On ne može da shvati problem iz naše vizure; može da ga shvati eventualno Vučić, ali on nema nameru – njega ne zanima šoping mol nego kula kao neko njegovo dostignuće, zaveštanje ili kako god hoćemo. On u stvari ne shvata da će to biti njegov lični stub srama  –  od 220 metara.

Što se tiče troškova, ovde se govori o ceni kvadrata od 3.000 evra; stanovi su u proseku oko 140 kvadrata, to vam je oko 400.000 po stanu. To očigledno nije namenjeno ovdašnjem življu, možda za jedan do dva posto stanovništva koje to sebi može da priušti. Generalno, u Beogradu i Srbiji su cene stanova dvostruko više od održivog nivoa. Cene stanova su previsoke i morale bi da se prepolove. Tri hiljade evra je van domašaja domaćeg stanovništva.

001

U toku javnog uvida u Izmene i dopune GUPa Beograda, Transparentnost Srbija je podnela svoje primedbe. Takođe, podneli ste i veliki broj zahteva u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja na više drugih adresa kako bi pronikli u to šta se u stvari dešava?

Nemanja Nenadić: Trebalo bi početi od nečega što dolazi pre priče o urbanističkom planu, a to su razne opcije koje su stajale na raspolaganju državi za realizaciju jednog ovakvog projekta jer to nije nova ideja. Za tako nešto postoje tri pravne varijante i svaka od njih podrazumeva da prethodno postoji i generalni plan koji tako nešto dopušta ali i posebni urbanistički planovi. Urbanistički planovi se rade pre razmatranja bilo koje od mogućih varijanti za njihovu realizaciju.

Prva opcija bi bila da država zaključi da je u pitanju nešto što se nama nesumnjivo isplati da gradimo. Ako nema novca u investicionom budžetu za takvu izgradnju, zato što analiza pokaže da je izgradnja izuzetno isplativa, država uzme kredit, organizuje javne nabavke i podigne neke zgrade, poslovne prostore, stanove koje će da prodaje. To je prva legalna opcija.

Druga legalna opcija je da predstavnici države kažu – imamo gradsko građevinsko zemljište, na njemu može da se zida to i to, toliko spratova, toliki razmak između zgrada, izvolite svi zainteresovani kupci ili zakupci zemljišta,  javite se na licitaciju. Ko ponudi najveću cenu za to parče zemlje, taj dobija priliku da gradi ono što je predviđeno  urbanističkim planom.

I postoji treća opcija a to su razni modaliteti javno-privatnog partnerstva. Javno-privatna partnerstva su kod nas uređena zakonom tek od 2011. godine i zato imamo mnogo spornih slučajeva iz prošlosti – raznih ugovora o poslovnoj saradnji između javnog i privatnog sektora koji su zaključeni ranije. Kada se prave javno-privatna partnerstva postoje neke procedure koje moraju da se poštuju.

Prva stvar koju treba učiniti jeste analiza koja treba da pokaže da je baš javno-privatno partnerstvo pravi model za taj posao. Takve analize na osnovu Zakona trenutno rade opštine koje hoće da uđu u partnerstva oko spaljivanja otpada, oko gradskog prevoza i sl. a čija je vrednost nekoliko desetina ili stotina hiljada evra. Ovde, kao što možemo da vidimo, takva analiza ne postoji.

Sledeća stvar koja je obavezna, po Zakonu o javno privatnim partnerstvima jeste da se organizuje nadmetanje, da se kroz konkurentski postupak dođe do toga ko je najbolji ponuđač, ko nudi najbolje uslove, bilo da je reč o tome da se nudi najveći udeo državnom partneru u nekom budućem zajedničkom preduzeću ili da se povoljnost ponude ocenjuje na neki drugi način. Kao što vidimo ni nadmetanja nije bilo.

Postavlja se pitanje kako je to uopšte moguće? Kako je moguće da je došlo do tolikog zaobilaženja procedure? Jedini pravni osnov za ovo što se sada dešava ili, bolje reći, za ono što će se dešavati, pošto – koliko je makar meni poznato –  još uvek nije zaključen nikakav ugovor oko realizacije projekta „Beograd na vodi“, jeste to što postoji međudržavni sporazum između Srbije i UAE koji omogućava zajednička ulaganja države sa firmama iz UAE bez nadmetanja  poslove koji se tiču privatizacije preduzeća itd.

Dakle, taj međudržavni sporazum otvara širok spektar mogućnosti. Po našem ustavu, međudržavni sporazumi imaju snagu veću od domaćih zakona i onda dolazimo u situaciju da sprovodimo stroge procedure za nabavke stolica po školama i domovima zdravlja ili  za prigradski prevoz u Srbobranu, a nemamo nikakve procedure pre izbora partnera za projekat koji vredi nekoliko milijardi evra ili dolara ili čega god. Takva potpuno apsurdna situacija je moguća upravo na osnovu ovog međudržavnog sporazuma i na osnovu činjenice da nisu urađene prethodne analize. Pri tom, niko ne brani Vladi ili drugom nadležnom organu unutar države da ovakve analize sprovede, čak i nakon izbora partnera, pa da nam svima pokaže kako je ovo najbolja opcija. To još nismo čuli. Ostaje mnogo toga da se razreši, ali to ćemo u drugom krugu razgovora.

Kada se vratimo na urbanistički aspekat i vrednost tog projekta, uglavnom se provlači ideja o novom imidžu i novom identitetu Beograda. Kome je potreban taj imidž? Kako objašnjavate taj građevinski pohod na desnu obalu Save?

Bojan Kovačević: Objasniću ga jednom kratkom epizodom koja mi je pala na pamet pre tri – četiri minuta. Pre nekoliko godina, jedan moj mlađi saradnik mi je ispričao kako je njegov ujak, inače čuveni kuvar Aćimović, dobio od Pelea njegov dres reprezentacije Brazila jer se Pele oprostio od reprezentacije Brazila na utakmici sa Jugoslavijom.  Pošto su obojica nosila broj 10, razmenili su dresove i to je Aćimović dao mom saradniku. Ja sam ga pitao: “Dobro, gde je taj dres sada?”, on kaže: “Menjao sam ga za jednu ploču Iron Maiden.” To može da se desi mladom čoveku, ali jednom starom gradu nikako ne bi smelo. Drugim rečima, Beograd sada nudi Peleov dres, a ono što se dobija mnogo više liči na ploču grupe Iron Maiden nego na nešto bitno vrednije. Šta hoću da kažem? Prostor u kome se radi – koji se i u planovima i u javnosti stalno pogrešno naziva Savski amfiteatar, to uopšte nije to nego njegovo dno; u planu piše Brankov most iako on ne postoji oficijelno i može čovek da nađe gomilu takvih stvari… To je prostor koji je nastao zaokruživanjem istorije Beograda, on je bukvalno opkoljen gradskim tkivom kroz dugi period i kada treba dati nešto izuzetno tom prostoru, sada se pojavljuje jedna potpuno merkantilna i to sumnjiva merkantilna priča. Zašto to govorim? Zato što bih, uz uvažavanje svih prisutnih, molio da se pokuša razmišljati na još jedan način. Nije suština ove priče plan. Urbanisti treba da se bave gradom, a ne planovima. Planovi su alatke – nije smisao bavljenja urbanista da naprave plan. Ovde imamo upravo takav jedan radikalan primer, gde se prostor unakažava a biva pokriven nekakvim planom. Taj plan –  uzgred budi rečeno –  ima jedno fantastično ime, Plan za potrebe projekta! : “Prostorni plan područja posebne namene uređenja dela priobalja grada Beograda  – područje priobalja reke Save za projekat Beograd na vodi”. Ja sam prvi put u životu čuo, a imam 56 godina, da neko radi plan za potrebe projekta.

To je ustvari investitorski urbanizam biblijski nacrtan. To je to – radite plan za potrebe projekta koji već postoji. I sve je jedna mimikrija, jedan simulakrum u toj priči. Za ovo prvo izlaganje skrenuo bi pažnju još na nešto – duboko sam uveren, nažalost, da je priča o Beogradu na vodi nastavak priče sa sakatošću ovog društva i države na temu Narodnog muzeja, sa sakatošću Grada Beograda na temu Beka ispod Kalemegdana i Beogradske tvrđave, sa konkursom za dogradnju Beton hale od 25.000 kvadratnih metara, Most na Adi…

Samo ako ova sredina bude to razmatrala u paketu, šta to toliko nije u redu kad se stalno takvi krupni gafovi dešavaju, možda eventualno bude nešto drukčije i bolje. Inače, za svaku od tih epizoda ima neko objašnjenje, birokratsko – ovakvo, onakvo.

Takođe, da li ste primetili da niko ovog puta ne priča o korupciji? Samo se priča o glupostima. Mi smo navikli da u urbanizmu stalno pričamo o korupciji i o nekom zaleđu finansijskog ili ne znam kakvom interesnom. Ovde niko ne spominje nikakvu korupciju, ali svi spominju da ovo ništa ne valja. Tako da, mislim da smo, kao društvo, postali toliko alergični na pojam korupcije, da ne vidimo neke druge stvari. A o čemu se radi? Radi se o totalnom odsustvu meritokratije, bave se raznim stvarima razni ljudi koji o tome ne znaju baš ništa. Ne bih da spominjem imena – kazaću samo jedan svoj utisak, a plašim se da u ovoj punoj sali nema nikog ko misli drugačije. U plasiranju i propagiranju projekta na vodi nismo mogli da vidimo ni jednu jedinu ubedljivu osobu ni na jednom jedinom mediju. Svi koji su to propagirali, su delovali kao dunsteri, prodavci magle. Izvinjavam se: Ima li tri milijarde, ili nema tri milijarde?

Strahovito opasno je sve ovo što se radi – proturanje urbanističke procedure kroz nominalne demokratske korake gde zapravo na kraju vi nemate šta da formalno ili formalno-pravno zamerite toj istoj proceduri. Ja se sada ne bih vraćao na izbore iz 1933. godine i zadovoljenje formalne procedure –  možda će neko shvatiti na šta mislim – ali naprosto to je strašno opasno.
I kao temu za diskusiju odmah kandidujem, ono što mislim da je glavni problem u celoj priči o Beogradu na vodi, a to je što kod nas postoji jedna perfidna zamena pojma i prakse javnog interesa, pojmom i praksom javnog uvida. Znači pošto je plan za Beograd na vodi natakaren tamo u Skupštini grada u auli, i pošto svi mogu da ga vide, i pošto ćemo mi, vi i ne znam već ko, napisati 101 primedbu koja će ići u recycle bin, posle 5 sekundi, demokratska procedura, javni uvid, sve je zadovoljeno. Čiča miča i gotova priča, izvolte, Alabar se zove gospodin, izvolte tamo zidajte, naravno, samo ono što vas interesuje. A vi, braćo Srbi, pripremite infrastrukutru za svih 150 hektara. Toliko za sada.

Učešće građana i plan je sveden na čistu formalnost koja treba da zadovolji procedure. Na kraju, izmanipulisano i zloupotrebljeno, što smo čuli smo od vas da je perfidno napravljena zamena javnog interesa i javnog uvida, da je investitorski urbanizam na snazi… Isto tako je i profesorka Petovar govorila o projektnom planiranju i sprezi političkih stranaka i planera. Kako biste vi prokomentarisali tu situaciju u prostornom planiranju i koje su posledice?

Miodrag Vujošević: Ja bih se ovim pitanjem bavio indirektno i prateći ono za šta mislim da je najvažnije – a to je uticaj kontekstualnih faktora, tj., kako je uopšte došlo do ovoga? U tome je naročito važno pratiti  uticaj krupnih spoljnih faktora, jer ne možemo razumeti šta se dešava s ovim projektom ako nemamo uvid u kontekst, odnosno, u ,,geometriju moći i uticaja’’ iz tog konteksta. Srbija je namjanje četvrt veka u situaciji krize, ako ne i sloma strateškog mišljenja, upravljanja i istraživanja. Nakon stagnacije u 80-im godinama i svakojakog sloma u 90-im godinama, sankcija, međunarodne izolacije i bombardovanja, te nakon promašene koncepcije tranzicijskih reformi od 2000. naovamo, Srbija je na dnu ili pri samom dnu skoro svih lista socijalnih, ekonomskih, ekoloških i drugih indikatora u Evropi, kao jedna od najmanje razvijenih zemalja u Evropi. Ta strašna nerazvijenost je jedna od manifestacija toga sloma. Stalo mi je da naglasim sledeće: nagoveštaji sloma su se videli i pre 2008. godine, tj., pre izbijanja globalne krize, a bilo je upućenog sveta – nezavisnog, nepristrasnog, vrlo kompetentnog – koji je još od 2002/2003. ukazivao da taj pravac razvoja jeste ,,rast bez razvoja’’. Ali,u uslovima koji dominiraju na srbijanskoj (ili srpskoj, kako vam draže) političkoj sceni, koje možemo opisati kao ,,sistematska i organizovana mobilizacija pristrasnosti i interesa, klijentelizam i manipulacija’’, takvi, nezavisni i kritički glasovi nisu došli do izražaj, pa danas imamo ovo što imamo. Tokom četvrt veka nismo naučili šta je potrebno raditi, pa da se polako pristupi – inače toliko neophodnom – otklonu od sloma strateškog mišljenja, istraživanja i upravljanja. Ukratko, način kako se vodi ovaj projekat nije pravi put za taj otklon. Ja na ovaj projekat gledam kao na jednu od manifestacija nastupa tzv. Nove desnice, dakako, u okasneloj srbijanskoj verziji. Nemojte ovo razumeti kao da bilo šta govorim o nacionalističkoj desnici; ne, govorim o Novoj desnici koja je oličena u neoliberalnom udaru – u dominaciji kapitala, međunarodnih lihvara i sl. – ako baš hoćete taj jezik, a od 2008. kako se u svemu tome ponaša tzv. Trojka na čelu s Evropskom komisijom. Mi smo sada došli u situaciju da srbijanski ponavljači tačerovsko-reganovskog projekta sa velikim oduševljenjem praktikuju, još jednom, u srbijanskoj verziji (ne u italijanskoj, ne u britanskoj i sl.), ono što je ustvari ideološki, politički i ekonomski projekat Nove desnice. To ćete prepoznati po mnogim stvarima: možete prepoznati po jeziku, primera radi. Ukoliko analizirate jezik naših ,,reformatora’’, pronaći ćete  tolike sličnosti između načina izražavanja mnogih naših političara  i onog kako je to svojevremeno radila Margaret Tačer. Prisetite se samo one njene maksime, naime, da nema alternative – ’’There is no alternative!’’ – samo ovako kako mi radimo se može, i nikako drugačije! Pa molim vas, mi svakodnevno čujemo vujoviće i druge slične, iz tog sastava, kao što smo donedavno slušali raduloviće, a pre toga vlahoviće, đeliće, labuse i druge, među njima i Kori Udovički (u prvom sastavu vlade, u drugom sastavu vlade, pa i u ovom najnovijem) – da nema alternative i da se mora tako. Kad ti ovakav ,,imperativ’’ iskažeš na ovaj način, kada ,,mustru’’ društvene komunikacije uspostaviš u ovom registru, to samo po sebi znači da si ti odustao (odustala) od istraživanja alternativnih mogućnosti (varijanti). Odustajanje od istraživanja alternativnih mogućnosti je dodatni udar na slom istraživanja upravljanja i nije put ka otklonu od njega. Još nekoliko rečenica, pa ću stati, za docniju podrobniju diskusiju. Primera radi, javno-privatno partnerstvo – biblioteke su o tome napisane – može se odvijati na razne načine, pa i tako što mnogi aranžmani javno-privatnog partnerstva idu na štetu javnog interesa a na korist privatnom, što je sve potvrđeno empirijski. I sada možemo mi ovaj projekat ispitivati sa tog stanovišta. Nadalje, problem koncentracije stanovništva i aktivnosti u beogradsko-novosadskom metropolskom području. Nije otklon od sloma ako vi dalje koncentrišete kapital, trgovinu, ljude, moć, finansije i drugo u Beogradu.  U Prostornom planu Srbije iz 1996., te još jednom u državnom prostornom planu iz 2010., precizno je pokazano kolike su prostorne neravnoteže u Srbiji, a definisan je i osnovni strateški pravac za rešavanje ovog problema. Na širem metropolskom području Novog Sada i Beograda, dakle, na 10-15% državne teritorije (zavisno od toga kako definišete ovaj prostorni obuhvat), ostvaruje se do 60% društvenog proizvoda Srbije. Sve drugo što je ,,preostalo’’ od Srbije, to je nešto što zaostaje. Svaki srbijanski grad i varoš imali su do sredine 1980-ih godina konkurentne proizvođače, odnosno izvoznike, na najzahtevnijim tržištima. Jugoslavija je, u proseku, sredinom 80-ih, a tako i Srbija, 60-65% svoje razmene imala sa zemljama OECD-a, dakle na najkonkurentijim tržištima. Sada srbijanski gradovi i varoši uopšte ne liče na vreme iz 80-ih. To su pustoši. Svaki Kragujevac, Kraljevo ili Kikinda, Niš, Zrenjanin, to je naprosto opustošeno. U aproksimacijama evropskog razvoja i prostora, govori se o takozvanoj ,,plavoj banani’’. ,,Plava banana’’ je jedan zakrivljeneni prostor, negde od Liverpula i Mančestera pa do Đenovskog zaliva, područje gde je najveća koncentracija kapitala, stanovništva, moći, uticaja i drugog u Evropi. Naš pandan je ,,srbijanska banana’’, možda ne plava, već žućkasta-i-pegava, ali i kao takva, ona postoji. I to je ta ,,prostorna banana’’, koja se jedino razvija – ako se uopšte razvija – možda ne na račun ,,ostatka’’ Srbije, a ono mnogo brže od tog ,,ostatka’’. Dakle, jedna stečena obaveza, a to je obaveza ublažavanja koncentracije stanovništva i aktivnosti, iz dvaju državnih prostornih planova, ne ostvaraje se tako što se vrši dalja koncentracija u samom centru Beograd (ovde kroz projekt ,,Beograd na vodi’’). I, sada, mi se pitamo, naravno, kako uopšte napraviti izlaz iz jednog ovako lošeg stanja. Na jedan način vlasti u 80-im, na drugi način vlasti u 90-im, na treći način vlasti posle 2000., i na najnoviji način vlasti u poslednjih nekoliko godina – sve ponavljaju istu grešku, a to je da se ne radi na tzv. izlaznim strategijama iz krize.  U prvih nekoliko godina nakon 2000. najpre su političke i ekonomske elite pokazivale skoro neprikrivenu averziju prema planiranju i planskom usmeravanju bilo kakve vrste razvoja, a tako i prema samoupravljanju i participaciji (sve ,,recidivima samoupravnog socijalizma’’) i sl., a onda su se, izvinite na ovakvom izboru reči, skoro pomamile da pripremaju razne strategije i druge srodne dokumente (razvojne planove, akcione planove, programe, strateške i druge projekte itd.). Kao rezultat, Srbija raspolaže sa preko 1000 raznih dokumenata ove vrste, na raznim upravljačkim nivoima (nacionalnom, pokrajinskom, regionalnim, područnim, lokalnim itd.) – što se sve moglo čuti krajem prošle godine na godišnjoj skupštini Stalne konferencije gradova i opština (Saveza gradova i opština) Srbije – a da pri tom nema efektivnih i implementabilnih strategija za izlazak iz tekuće krize (osim ako se u to ne računaju dragačevski Sabor i novosadski Egzit, kako to reče jedan pakosnik). Mi stoga sada učestvujemo u jednom igrokazu, koji je, zapravo o ovoj stvari: srbijanska Nova desnica izvodi završni neoliberalni udar na gradove, privredu i prirodne resurse, a izvršenje ovog posla pripalo je recikliranim političkim akterima iz 90-ih godina, sada uz podršku moćnih nacionalnih i internacionalnih interesnih grupa, tako da će Nova desnica dovršiti sve oko privrednog i drugog sunovrata Srbije što još nije dovršeno, dakle, nakon tolikih bespovratno izgubljenih decenija.

Sam Plan područja posebne namene predviđa i ishode onoga što se planira i ja ću sada pročitati jedan izvod iz poglavlja 3.3. Vama koji niste čitali ovaj dokument biće jasno o čemu se rad; U pitanju je segment „Urbo-socijalna i ekonomska ocena uticaja implementacije projekta“ gde se govori o tome šta projekat može izazvati: „Na jednoj strani, zbog velike privlačnosti novih, modernih, high-tech struktura, standardni model stanovanja može da doživi izlazak ekonomski potentnih slojeva i njihovu migraciju i koncentraciju upravo u tim savremenijim i luksuznijim stambenim zonama (ne samo na lokaciji Savskog amfiteatra). Na drugoj strani – u starijim naseljima – može doći do koncentracije siromašnijih slojeva, pada vrednosti stambenog kvadrata, čak i procesa slamizacije“. Profesorka Petovar, ovo je vrlo indikativno u odnosu na to šta će se zapravo i desiti?

Ksenija Petovar: Ako se to izgradi, u šta ja ne verujem, postoji realna opasnost da se napravi tkzv. ograđena zajednica ili gated community. To je nažalost jedan fenomen koji je počeo u latinoameričkim gradovima, ali je Atkinson identifikovao oko hiljadu i nešto takvih ograđenih zajednica i u Velikoj Britaniji. Drugi primer za to je i Zabranjeni grad u Kini. Dakle, to je prostor koji je potpuno ograđen sa kerberima – psima, kamerama itd. Tako nešto može da se desi, ali bih ja pre toga skrenula pažnju na jedan drugi problem. Ja nisam pravnik, ali me zanima ovde pravni aspekt. Projekat je zaključkom Vlade Rapublike Srbije utvrđen kao projekat od posebnog značaja za Republiku Srbiju i Grad Beograd. Iz  Nacrta prostornog plana se uopšte ne vidi u čemu je taj posebni značaj, odnosno  javni interes. U Zakonu o eksproprijaciji Republike Srbije stoji da se ne može vršiti  eksproprijacija u korist izgradnje stambenih i komercijalnih objekata, drugim rečima da stambena i komercijalna izgradnja ne mogu biti osnovom utvrđivanja javnog interesa. Iz samog plana se vidi da je 25% površine zone na desnoj obali Save, odnosno 60% planiranih različitih namena i sadržaja, namenjeno stanovanju. Dakle to je dominantno stambeno-komercijalna zona. Samtram da je potrebno da dobijemo argumentovano  pravno tumačenje, jer ovde očigledno neki poseban interes za grad Beograd i Republiku Srbiju ne postoji. Na stranu tema o ceni koštanja stanova. Kao što je kolega Milićević rekao, prosečna kvadratura bi trebalo da bude 140 kvadrata puta 3 hiljade eura – to je oko 400 hiljada eura samo za kupovinu stana,  čemu treba pridodati i troškove održavanja koji u zgradama  visoke spratnosti iznose i nekoliko hiljada evra godišnje.

Ono što takođe ukazuje na problematičnost ovakve koncepcije jeste pretpostavka da će to kupiti građani Srbije, a radi se o oko 6.200 stambenih jedinica. . Prvo, veoma je zanimljivo da se u planu precizno navodi broj od 6.128 stanova, ali se ne  postavlja  pitanje da li postoji toliki broj kupaca koji bi trebalo da budu svi državljani Srbije. Zašto to zaključujem? Zato što je na teritoriji plana predviđena izgradnja 4 obdaništa, za hiljadu i nešto dece, kao i dve osnovne škole. Dakle napravljen je jedan potpuni galimatijas u pogledu proizvoljnosti, po pitanjima šta će biti i šta će se tu graditi, ko će tu graditi i ko će u to investirati. Ono čega se opravdano treba bojati jeste da će tih početnih minimalno 480 miliona eura do milijarde eura biti finansirano iz džepova građana Srbije i Beograda, a pitanje je da li će ti novci ikada i na koji način biti vraćeni. Dakle to će biti još jedna rupa bez dna. Možda će početi nešto i da se radi na tom prostoru, međutim svi ovi naši nalazi (da vam sad ne govorim sve detalje i računice, to ćete moći videti u mom tekstu) pokazuju da je sama izrada plana naprosto morala da ispuni nekakve zadatke, a da je sam plan po sebi potpuno nekonzistentan. To, konačno, govori o tome koliko je cela ta ideja nekonzistentna.

I još jedanput da se vratim na pitanje siromaštva. Računa se na nekih 13.000 radnih mesta. Ono što će se desiti, ukoliko dođe do izgradnje (mada ja ipak mislim da do toga neće doći, iako će se pare ogromne potrošiti i verovatno će biti napravljeno nešto) jeste da će ta posebna radna snaga biti u stvari servisna radna snaga koja će biti plaćena po radnom satu od 121 dinar, što će se investitoru sigurno isplatiti. Moguće je i da će to dovesti do potpunog narušavanja jednog građanskog ambijenta grada.

IMG_3406

Kako spominjemo i novac koji će se potrošiti kroz „Beograd na vodi“ u brojevima, pitanje za profesora Milićevića – U planu piše da je: „u ove radove, prema proceni zasnovanoj na prosečnim ulaganjima u infrastrukturu sličnih zona, potrebno uložiti oko 56 milijardi dinara ili oko 480 miliona evra, zajedno sa programom finansiranja čija cena pod prosečnim uslovima iznosi 12%“. Onda  je dalje objašnjeno kroz tablicu troškova: projektovanje do 100 miliona evra, participacija od 470 do 640 miliona, troškovi izgradnje 2.300, itd.  Važno pitanje jeste odakle dolaze ta sredstva? Videli smo da je projekat proglašen projektom od nacionalnog značaja i posebnog interesa – u kontekstu svega onoga što se nama trenutno dešava i sa poplavama i sa svim ostalim problemima – kakve to posledice ima na ostatak Srbije?

Goran Milićević: Prvo da odmah raskrinkamo tu tezu kako će ovo doneti preporod Srbije – ne znam da li ima ikoga ko u to veruje, pa ne znam ni da li ima potrebe da o tome govorim. Što se tiče ovih podataka u ovom dokumentu deluju prilično uverljivo – troškovi gradnje – ali ovo je, kao što je rekao kolega – simulakrum, jedno računovodstveno šminkanje kako bi se stvorio privid da je to ozbiljno razmatrano, da su to neki zbirovi do kojih se došlo posle duge analize. Ne, ovo je na brzinu napravljeno da zvuči relativno verno. Hajde da malo dublje pogledamo pošto se tretira kao jedan predizborni projekat koji bi trebalo da donese prvo jednu izbornu pobedu, pa onda drugu, pa treću i ko zna koliko već; Koliko bi ovo trebalo da traje? Oni su u početku govorili da je u pitanji tri – četiri godine dok sve ne bude gotovo, pa su onda malo produžili – ipak će se sve završiti za možda 7-8 godina itd.

Hajde malo detaljnije da pogledamo. Uzmimo u razmatranje izmeštanje železničke stanice u Prokop i autobuske stanice. Oba poduhvata koštaju po nekih 200-300 miliona – možda nešto više ili nešto manje. Ali koliko mi čekamo na taj Prokop? Više od četvrdeset godina. Gde su te garancije da će stanica Prokop proraditi bilo kad u sledećih 3,4, 5 ili 10 godina? Nikakve garancije nema. Premijer je svojevremeno rekao da ne treba da razmišljamo o tome kako će se izvršiti izmeštanje stanice u Prokop, jer će to iz drugih sredstava biti obezbeđeno.

Hajde da pogledamo interes bilo kog investitora koji će investirati u projekat Prokop On bi trebalo da izgradi praktično šoping mol iznad ovih perona, koji bi koštao recimo 100-200 miliona da se završi (inače važeći projekat – dobijen na konkursu – podrazumevao je objekat čiji je krov podsećao na leptira, od čega odustalo kad su videli koliko će to da košta). Iako može da varira koliko će biti atraktivna ta nadogradnja perona, postavlja se pitanje koji je interes investitora da uloži izuzetno velike pare, ako će jedan kilometar odatle da se gradi najveći šoping mol na Balkanu – Ko će doći tamo da kupuje? Putnici će samo ono najnužnije da kupuju – čokoladice pred put, bombone i sl ali se nikakav ozbiljniji trošak tu neće napraviti. Zašto bi onda neko bio zainteresovan da ulaže u završavanje toga?

Dakle, vrlo neozbiljno se već tome pristupa i to može da traje jako, jako dugo. Autobuska stanica se izmešta bez železničke koja je ipak malo veći zalogaj. To bi moglo da potraje recimo, dok se napravi projekat: godinu, dve, tri. Ali to je sve pre prve lopate; za proces infrastrukturnog uređenja potrebno je da prođe barem dve ili tri godine u optimalnoj varijanti – pod pretpostavkom da mi finasiramo i jedno i drugo jer ne vidim investitora koji bi našao interes da pravi šoping mol koji bi bio bleda senka onoga koji se tek sprema. Troškovi svakako zavise i od drugih činjenica, npr – koliki je nivo podzemnih voda?  Mi nismo videli da su takva istraživanja napravljena: da li će te podzemne garaže biti možda podvodne garaže jer je tamo nivo podzemnih voda izuzetno visok. Na tom području su česte poplave. Znam to jer je i moj fakultet tamo i imali smo odbore pre jedno 15 godina gde sam sve te priče o aluvijalnoj ravni i visokim podzemnim vodama slušao. Znači, jedna studija koja bi koštala možda par stotina hiljada dinara bi nam dala odgovor na to koliki bi nam dodatno bili ti infrastrukturni troškovi – da li bi se isplatile te visoke zgrade i da li bi mogle uopšte da se izgrade, za početak statički. Mi ni to ne znamo. U svakom slučaju, pre nego što počne izgradnja bilo kog objekta, oko milijardu evra će morati biti uloženo da bi se raščistio teren i izgradila infrastruktura, što praktično znači oko hiljadu evra bi bio zadužen svaki stanovnik Beograda pre nego što bilo šta počne da se gradi.

E sad, dolazimo do druge priče – a šta to treba da se gradi? Plan koji vidimo deluje kao da je promišljan iz perspektive investitora. Svaki investitor je veoma nezasit i pokušava da izgradi što veće objekte i otuda ne samo kula od 200 metara, nego – ako ste obratili pažnju – u prvom projektu zgrade su bile svega  pet, šest spratova, onako tek da se zamaskira, u drugom je bila po neka zgrada od desetak spratova, a sad se govori o dvadesetak-tridesetak spratova. To je logično – nezasitost investitora koji zna vrlo dobro da će mnogo više zaraditi ukoliko gradi veće zgrade, čak i uz nešto povećane troškove održavanja. Tu postoji jedan osnovni problem: recimo da to počne da se gradi i da se završi prva runda– prvih hiljadu stanova – negde za nekih 5 godina. Šta ako oni ne uspeju da prodaju ništa od tih stanova ili uspeju vrlo malo? Pogledajmo Belville (prim. ur. naselje izgrađeno za potrebe Univerzijade) – on 5 godina, od kako je izgrađen, zvrji prazan. Zašto zvrji prazan? Zato što je prva cena bila negde oko 2200-2400 evra za kvadrat, kad je sve to moglo da se rasproda za recimo 1800-2000. Kad je moglo da se to proda za 1600, oni su spustili na 2000, sad je negde cena oko 1600, a realno bi moglo da se proda za 1200 evra.

Znači, investitor koga je to koštalo 500 evra po kvadratu može da čeka. To znači da nije uzeo nikakav bankarski kredit i ne plaća porez. Šta ako mi budemo čekali? Mi treba da dobijemo neki povraćaj od onih milijardu uloženih, a to može da se otegne u nedogled. Dakle nema nikakve hitnosti – što treba imati prvo u vidu – praktično nema ni nikakvog preporoda Srbije na bazi ovog projekta; kao i vrlo mala uposlenost građevinske snage, ukoliko je to samo 6000 stanova. Deluje prilično nemoguće, tih 6000 stanova na dva miliona kvadrata, jer bi to značilo da bi ti stanovi pojedinačno imali po 300-400 kvadrata, a ne 130. Dakle nešto su se zbunili u tim svojim računicama. Čak i ako bi uspeli da sve to rasprodaju, zamislimo tih 6000 stanova i pola miliona kvadrata poslovnog prostora – to bi bio grad duhova. Ti ljudi koji bi mogli to da kupe ne bi stanovali ovde nego bi došli možda u Beograd privremeno, na koju nedelju. Da li je nama to potrebno pošto je premijer pitao da li nam se više dopada ono ruglo sa šinama ili ova lepota koju oni planiraju. Mi bismo imali jedan sablasni grad, jedan prazan prostor sa vrlo visokom izgrađenošću koju nećemo moći da rušimo jer to bi koštalo đavo i po posle toga rušiti, odnosno morali bismo da žrtvujemo sav taj ogroman novac.

To je, dakle, jedna velika kocka, kao i svaka špekulacija. Ali, špekulacija od tih nekih četiri, pet milijardi; da kažemo – Vučićev gambit. Ko će da plaća njegove kockarske dugove ako to ne uspe? Mi nemamo nikakvu garanciju da to može da uspe. I ako može da uspe – zašto da jedan jedini čovek treba da mu pripomaže. Zašto se ne napravi aukcija, kao što je rečeno ovde, pa da vidimo…?

Postoji ključna opasnost upravo od ovakvih stvari – od ugovora koji se drže u tajnosti – koji su potpuno nedostupni. Dovoljno je da postoji jedna otprilike ovakva tajna klauzula: “ukoliko investitor ne ostvari očekivanu dobit, grad se obavezuje da mu nadoknadi raziku izmedju ostvarene i očekivane dobiti”. Ja ne kažem da to postoji, ali šta ako se neko doseti i dopiše takvu klauzulu? Mi to ne znamo. Ako se taj prostor iznajmi na sto godina, mi bismo morali da decenijama – ili čitav vek – plaćamo tu razliku. A ako mislite da bismo mogli da na nekoj arbitraži oborimo takav ugovor ‒ tu se ljuto varate. Poslednji slučaj kada smo mi dobili neki spor na arbitraži bio je pre Drugog svetskog rata, a bilo je jako puno sporova. Naši veselnici su, kada sa stranim investitorima sklapaju ugovore, sretni da oni uopšte nešto ovde investiraju. Ne vode računa o onome što piše sitnim slovima. A đavo se krije upravo u tim detaljima.

Na kraju, ne bih voleo da budem zlouki prorok, ali prosto, ovo ne sme da bude tajanstveno udruženje. Ovo treba da bude potpuno javno. Mi vidimo da se javnost izostavlja. Ne zna se čak ni da li je uopšte potpisan ugovor između ova dva…

Bojan Kovačević: Na sreću nije.

IMG_3410

Da li mi uopšte znamo šta je predmet međudržavnog ugovora? Da li tu postoji ikakva garancija? Da li je ovaj projekat državna stvar ili privatni poduhvat – šta se uopšte dešava sa te strane?

Nemanja Nenadić: Koliko ja znam, nema nikakvog ugovora. Sve opcije su još uvek otvorene. S druge strane, možda je nešto već dogovoreno, to jest, bilo bi potpuno suludo da nije s obzirom na ovoliku predpriču. Kakvi su dogovori u pitanju, to još nije saopšteno. Jedina informacija te vrste koju sam čuo jeste da će udeo u tom zajedničkom preduzeću i u koristima koje proizađu iz poduhvata biti u srazmeri sa ulaganjima. To opet otvara pitanja šta će se smatrati ulaganjima. Da li „ulaganje“ znači samo novac koji će biti uložen u građenje objekata ili znači i opremanje infrastrukturom, izmeštanje železničke i autobuske stanice, itd? Da ne spekulišemo mnogo, to tek treba da se vidi ali to je ključna stvar. Verovatno će modalitet za posao biti „ulazak“ stranog investitora u vlasništvo preduzeća “Beograd na vodi”, koje je već formirano kao državno preduzeće. To preduzeće nema nikakvu imovinu a sedište mu je u obnovljenoj zgradi „Geozavoda“ u Karađorđevoj ulici. Pretpostavljam da će kupovina udela u tom preduzeću biti pravni modalitet za uključenje partnera iz UAE. Koliki će biti udeo države u tom preduzeću, šta će sve od državne imovine biti preneto na njega (verovatno svo to zemljište planirano za izgradnju), to sve ostaje da se vidi. Ako me pitate šta bi bilo bolje, meni se čini da je bolja svaka varijanta u kojoj su računi čisti nego varijanta o kojoj je profesor malopre govorio i koja se često praktikuje kod koncesija za puteve.

Recimo, u onom čuvenom ugovoru o koncesiji za autoput Horgoš-Požega bila je odredba da se garantuje određeni promet pa onda da se nadoknađuje koncesionaru neka razlika između ostvarenih i očekivanih prihoda. Ovde, najverovatnije, neće biti realizovana koncesija kao oblik javno – privatnog partnerstva, već će se formirati zajedničko preduzeće, koje će i ulagati i snositi štetne posledice, ukoliko ti stanovi i poslovni prostor ne budu mogli da se prodaju, ili pak, ostvarivati neku dobit. Kako ćemo mi znati da li je taj ugovor štetan ili ne? Nećemo znati nikako, zato što nije bilo prethodne analize niti poređenja sa drugim raspoloživim opcijama, a ni mogućnosti da se kroz nadmetanje dođe do najbolje ponude.

Javno-privatna partnerstva, i inače, imaju jednu logičku grešku . Ako je neki posao dobar, isplativ, itd. zašto ga država ne bi sama realizovala i ostvarila korist od njega? Ako neki posao za državu nije isplativ, onda država time ne treba ni da se bavi, ni sama ni u partnerstvu,  nego treba da omogući onom privatniku koji tu možda pronalazi neki svoj interes da uradi to što je naumio. U ovom konkretnom slučaju, to bi bila prodaja ili zakup zemljišta. Zašto bismo ulazili u neku priču sa privatnim investitorom a ne bismo gradili sami ako je posao sigurno isplativ? S druge strane, zašto bismo ulazili u izgradnju objekata ako je to neisplativo, ako će nam to samo stvoriti neke gubitke? I onda se, često, kao opravdanje za javno-privatna partnerstva, umesto alternativnih rešenja navodi: Mi nećemo povećati kreditnu zaduženost zemlje, mi nemamo novca u budžetu, nećemo uzimati kredite da mi  sami investiramo, umesto toga ćemo da nađemo investitora i onda će sve biti super. Ali to što ne zadužimo sada, ne znači da dug nećemo vratiti na neki drugi način kasnije.

Ovaj prostorni plan, sa pravne strane gledano, ima nešto što je veoma zanimljivo i što se pojavilo po prvi put u javnosti nedavno. Ne znam da li ste imali prilike da čitate intervju sa gospodinom Stefanovićem, direktorom Urbanističkog zavoda Beograda “Politici”. Da li namerno, da li slučajno, otkrio je neke stvari koje do sada nisu bile prisutne u javnosti.

Naime, on je hvalio svoj Zavod, može biti i sebe, da su uspeli da izdejstvuju da zgrade ne budu previše gusto zbijene, itd. kroz pregovore sa investitorom. Kao što smo rekli: investitor nema ugovor niti formalno postoji – to je samo jedna zainteresovana firma. Nema nikakvog pravnog osnova na osnovu kojeg bi se ti pregovori oko prostornog plana vodili sa firmom zainteresovanom za izgradnju, ili – makar meni – taj pravni osnov nije poznat. To je jedna zanimljiva stvar. Druga zanimljiva stvar je što se u dokumentaciji za jedan od ova dva dokumenta sa dugačkim nazivom pojavljuje Master plan koji je izradila ova firma iz Ujedinjenih Arapskih Emirata – kao jedan od dokumenata koji su korišćeni pri izradi studije. U odluci Vlade Srbije da se pristupi izradi tih studija i planova, nigde ne pominje da će biti korišćen taj dokument, kao neki izvor.

Mi smo uputili jedan zahtev za pristup informacijama Urbanističkom zavodu, upravo da bismo dobili neku dokumentaciju i razjašnjenje koji je pravni osnov, kako su se ti pregovori odvijali, ko ih je vodio i po kom pravnom osnovu;  naravno, za sada nikakvog odgovara na ta pitanja nema. Da budem iskren, ni ne očekujem ga.

Mi smo tražili od Republičke agencije za prostorno planiranje, pošto navode u fusnotama da se pozivaju na Master plan ‒ ja mogu da pročitam ‒ Belgrade Waterfront Concept Masterplan, Eagle Hills, Abu Dhabi iz jula 2014. godine, kao i od Urbanističkog zavoda da nam ga daju na uvid. Urbanistički zavod nam je po zahtevu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja rekao da – on ne poseduje taj dokument. Isto to nam je odgovorila i Agencija za prostorno planiranje – da taj plan ne postoji. Dakle, nejasno je da li postoji ili ne postoji?

Bojan Kovačević:  Atmosfera u izradi plana ‒ biću veoma grub u smislu ocrtavanja ‒ je takva da šta neko odande javi ovde treba da bude razrađeno. Kao što je jedan bivši predsednik Republike Srbije u Hagu odgovarao – između ostalog –  zato što nema ni jednog jedinog njegovog potpisa ni na jednoj jedinoj odluci iz 90ih godina, tako ni ovde ne očekujte da neko podigne taj master plan i kaže “to je to i gotovo!” Kada odete u Skupštinu grada – plan tamo visi a Terazije nisu daleko – možete da vidite da je onaj rondo oko kule ukinut. Zašto je ukinut? Zato što je neko, ko ne zna šta je reka – a ne znam koliko u Emiratima ima reka da baš vladaju materijom – to tako ucrtao i, što je najgore, celu geometriju prostora izveo iz te kružnice sa tim – što je Mihajlo Mitrović rekao – vodenim krastavcem. Kula je ranije imala mnogo interesantniju konotaciju.

Sada je to ukinuto, jer je taj zapor – kako već to zovu hidroinženjeri – ozbiljan problem za sam tok reke. Kako se sad ukidanje tog polukruga odnosi na fakticitet kule? Nacrt izložen u Skupštini grada nema gabarite. Šta se desilo sa ostalom matricom koja se pomerila na unutra? Veliki problemi u ovoj priči proizilaze iz toga što mi ne znamo kako da prevedemo reč waterfront i šta se pod tim podrazumeva. Da li je to tridesetak metara od vode ili je to 400 ili 700m od obale Save? Da li ta reka ima drugu obalu ili su u Srbiji prvi izmislili reku sa jednom obalom?

Obratite pažnju i na granice tog plana ‒ to je potpuno dirljivo – to je kao neki presek kroz mravinjak.

Plan je prešao preko mosta, uhvatio deo leve obale do one četiri ulice sa onim, bez uvrede – straćarama; onda je, zbog saobraćajnih fiktivnosti u planu, zašao u neke novobeogradske ulice i tu se zaustavio. To je potpuno neverovatno.

Bilo je ideja da na levoj obali bude nekih objekata ali se od toga odustalo. Od 2012. godine naovamo, sve verzije Beograda na vodi mogu da se nađu na internetu. To je raslo kao genetski modifikovana hrana.

Želim da vas podsetim na još jednu stvar kojom je trebalo da počnemo borbu da se ova priča zaustavi: ti projekti su tipično srljanje nekoga – ovo govorim apolitično u smislu stranaka – čija okolina ličnosti  zapravo uopšte nije autentično urbana i gde je neko nešto negde video i sada srlja u tom pravcu. Sa strane ljudi govore: “Čekaj ovo…čekaj ono”, ali ne, to jednostavno ne ide. Pre neki dan smo čuli fantastičnu izjavu premijera: “Kako ću ja narodu na oči, ako ovo ne dovedemo do kraja?”

Postoje ozbiljni razlozi zašto je taj prostor decenijama bio takav kakav je – nije se prvi SNS setio nečega. Postoji grupa ljudi koji su u urbanizmu godinama – oni to sve znaju napamet. Tamo postoji jedna pruga koja prolazi ispod beogradske tvrđave, koju gradonačelnik zove Kalemegdan, koja ide na pančevački most. Tu prugu vojska nije dala da bude uklonjena iz strateških razloga. I (drugi) parnjak problema sa ovom prugom je što čak i kada bi bio izgrađen tunel – a nema zaobilaznice železničke oko Beograda – hemijski tovari ne smeju da se voze kroz tunele. Ukljanjanjem te pruge i dalje visi kao Damoklov mač nad procesom realizacije Beograda na vodi. S tim što uopšte ne sumnjam da će ovakva struktura vlasti, od ministra odbrane ili nekog, dobiti sve moguće potpise. To uopšte nije sporno.

Ali krunska stvar je što su prethodni projekti – od prvog projekta Miloša Perovića za neku kandidaturu za Beograd kao centar Nesvrstanog pokreta do danas, podrazumevali da na obalu Save izađu, osim stambenih objekata, i javni prostori, objekti kulture i institucija. I to je glavni problem Beograda na vodi!

Ovo sve što mi pričamo – uz uvažavanje svih nas – su problemi ovoga plana; njegova trapavost, finansijska dubioza i ostalo, ali prvi problem je namena prostora.

Ja sam i mojim kolegama, arhitektima, govorio: “Nemojte se pozivati samo na međunarodni konkurs. Nije suština u međunarodnom konkursu. Da je Srbija propisala međunarodni konkurs za hotele i šeikovske rezidencije, opet ne bismo dobili ništa pametnije, možda nešto malo.

Osnovna tema je program za taj prostor.
U zvaničnoj statistici imate tamo dugme – ja sam danas prepodne bio u Geozavodu – imate dugme na maketi. Piše: kultura – Jedan posto površine je kultura … i  zabava – izvinjavam se zabavi. Ovde u publici je većina mladih ljudi. Vi ćete živeti sutra sa tim prostorom mnogo svakodnevnije nego neke naše generacije. To je osnovni problem i nisam spominjao ploču Iron Maiden-a da vas zasmejavam nego zato što mi je to globalna metafora za Beograd na vodi.

Miodrag Vujošević je nešto ranije pominjao da novi jezik desnice ne prepoznaje mogućnost alternative – na koje ste alternative mislili?

Miodrag Vujošević: I za vreme Margaret Tačer, u anglo-saksonskoj analitičkoj (ekspertskoj) kulturi očuvane su mnoge profesionalne konstante, tj. visoki standardi u postavljanju problema i razmatranju alternativnih mogućnosti za njihovo rešavanje. Kod nas je na delu opšte srozavanje boljih kriterijuma ove vrste. Stoga se i desilo da je projekat ,,Beograd na vodi’’ započet bez stvarnog konkursa, svakako širokog, domaćeg ili međunarodnog. Kroz takav konkurs, ili na drugi odgovarajući način, javnost treba da dobije  nekoliko varijantnih viđenja rešavanja silnog broja problema koje ima taj prostor, tj., ravni deo savskog amfiteatra. Na nekoliko skupova kojima sam prisustvovao, čuo sam od velikog broja kompetentnih ljudi za  ogromnu gamu ovakvih problema: ekoloških, saobraćajnih i tako dalje. Takođe sam čuo da su neki od tih problema rešivi samo na dugi, neki na srednji rok, neki nisu ni na srednji rok, a jedva da postoji problem koji je rešiv za godinu ili dve. U situaciji kada se manevarske mogućnosti javnih vlasti na svim nivoima upravljanja, kako u Beogradu, tako i u Srbiji, smanjuju, naprosto predstavlja imperativ da se rešavanju tih problema priđe kroz istraživanje alternativa, i to predstavlja centralni problem, naročito u pogledu pristupa i postupka. Dakle, još jednom, bilo kroz konkurs ili na neki drugi način (kako to reče Bojan Kovačević), najbolje se mogu sagledati mogućnosti i ograničenja za rešavanje problema o kojima je ovde reč, i to u vremenskoj perspektivi, naime, sa stanovišta razvojnih izgleda, koji, međutim, uopšte nisu povoljni. U strukturisanom, uređenom i za javnost razumljivom obliku, ove alternative (varijante) se imaju pripremiti i urediti za stručnu, političku i najširu društvenu raspravu, sa jasno navedenim ,,razlozima za” pojedinačne varijante i ,,razlozima protiv”. To je prvo i osnovno. Drugo, treba uzeti u obzir, upravo kada je reč o projektu ,,Beograd na vodi’’, ambicije i važnost projekta. Mi vidimo da bi po važnosti i ambicijama on imao biti nešto što se može meriti samo sa regulacijom Emilijana Joksimovića i izgradnjom Novog Beograda, pa je onda dodatno nezamislivo da se ovome pristupa bez istraživanja varijanti. Prisetimo se, nakon nekoliko zamisli pre Drugog svetskog rata, pa Dobrovićevog projekta, izgradnji Novog Beograda pristupilo se na osnovu jugoslovenskog konkursa, gde je tadašnja najbolja pamet pozvana da predloži plan izgradnje i razvoja. Takođe, ne treba ispustiti iz vida da je bilo i potonjih relevantnih projekata, na primer, Miloša Perovića, Branislava Jovina itd. No, to su projekti od pre više decenija, iz vremena tzv. razvojnog optimizma i entuzijazma, pa, makoliko bili osnovani i izgledni u ono vreme, danas je neophodna i njihova revizija, upravo zbog toga jer je sadašnje vreme sve, samo nije stanje ,,razvojnog optimizma i entuzijazma’’. To je vreme u kojem su svi ključni parametri promenjeni, u uslovima razvojnog i drugog sunovrata Srbije u poslednje tri decenije. Verovatno je ovde u pravu Goran, kada kaže da su neophodna nova istraživanja i novi uvidi. Primera radi, upravo u pogledu neophodnosti izgradnje metroa. Verovatno se i danas, jednako ubedljivo, može pokazati da je Beogradu neophodan metro, ali se, takođe ubedljivo, može pokazati da su uslovi za njegovu izgradnju bitno promenjeni u odnosu na vreme kada je ova racionalna zamisao koncipirana. Šta, međutim, treba da rade građanstvo i stručnjaci, da bi se došlo do odgovarajućih uvida? Na drugi način, šta treba raditi da se napravi toliko potreban otklon od sadašnjeg spinovanja, klijentelizma, manipulacije, udvorišta ogromnog broja stručnjaka i sl. (na šta je ukazala i Ksenija) – ka imperativu i diktatu nezavisne i nepristrasne ekpertize, što je najdragoceniji resurs javnog opštenja? Šta građanstvo može tu da uradi? Kao što je gospodin Nenadić rekao, za prvi mah je neophodno da javnost stekne potpuni uvid u sve ugovore (ako ih ima), i u način kako se oni realizuju. Zašto je ovo važno? Pa, najpre da bi se videlo da li ugovori sačinjeni na način da se štiti javni (opšti) interes, pored toga što se njima omogućava nekim privatnim interesnim grupacijama da ostvare svoje zamisli. Naime, moram da vam skrenem pažnju, Srbija je već utužena zbog mosta, auto-puta, satelita i tako dalje, i mnogi pravnici kažu da će, po svemu sudeći, ove sporove izgubiti, što takođe treba uzeti kao pouku, sa ciljem da se poveća manevarski prostor javnih vlasti u odnosu na privatne interesente (domaće i strane). Drugo, već nekoliko godina traju pregovori o novom trgovinskom ugovoru između Evropske unije i SAD i, po svemu sudeći, taj ugovor dodatno će ograničiti manevarski prostor javnih vlasti, u korist privatnog kapitala, a u prvom redu u korist moćnih i najmoćnijih transnacionalnih kompanija. Mi smo demonstracioni, najnoviji primer ove vrste imali nedavno, u slučaju Argentine, koja je još jednom bačena na kolena, i to po osnovu odluke jednog područnog (čikaškog) suda, i to bez prava žalbe, tako da nije mogla otplatiti deo svog stranog duga (što je inače htela) – jer je neko drugi (tj., jedan tzv. hedž fond), koji je bio otkupio taj dug, to sprečio, jer to odgovara njegovom interesu (a, dakako, odgovara i vlastima SAD, da bi mogle lakše kontrolisati argentinske vlasti).  Dakle, veoma je moguće da nešto slično čeka i nas.  Zašto mi mislimo da bi neko ko hoće još da uzme, ili budzašto da dobije od  prirodnih i drugih resursa, da bi taj imao razumevanja za nekakvu naročito lošu poziciju Srbije u međunarodnoj razmeni, pa postupao tako da olakša takvu poziciju!? Građanstvo, kao i država, na koncu, moraju se zaštititi od ovakvih mogućih loših ishoda. Kako se to radi? Pa, verovatno svakodnevno, građanstvo mora tražiti da stekne puni uvid u to šta se zbilja dešava, koje su tu alternative, zašto je uopšte moguće da toliko ,,preduzeće’’, toliki razvojni poduhvat, može da se nametne a da se ne pita niko ko misli drugačije. (Kad kažem ,,svakodnevno’’, to je nekako slično onome što je rekla jedna ministarka, kada je govorila o nekim aktivnostima koje ona preduzima ,,na dnevnoj bazi”, valjda, jer tako prevodi na srpski engleski izraz ’’on a daily basis’’…). Evo još jednog primera za pouku, zašto je neophodna zaštita javnih interesa. Među svim bivšim socijalističkim (ili komunističkim, već šta ljubite više) zemljama, Srbija u poslednje decenije ima daleko najveću stopu deindustrijalizacije, to jest, daleko najveći sunovrat industrijskih aktivnosti, odnosno, najveće smanjenje njihovog učešća u BDP-u. Ovo je rezultat događaja iz 80-ih godina, još više onih iz 90-ih godina i bombardovanja, ali i odluka koje su donošene nakon toga. Naime, posle svega, i nakon bombardovanja, bio je ostao je veliki deo takozvane realne ekonomije, koji je mogao biti restrukturisan ili sačuvan na koji drugi način posle 2000. godine. Umesto toga, izabran je pravac ,,trazicijskih prilagođavanja’’ koji se pokazao destruktivnim za privredu, a naročito za tzv. realnu privredu. Ovaj pravac je nametnut, prema neoliberalnoj paradigmi, pukim dekretiranjem (oktroisanjem i sl.), nasuprot upozorenjima nemalog broja znalaca, da vodi lošim ishodima. U vreme kada je stručna i druga javnost (zapravo, čitava javna scena) bila, takoreći, maltretirana stalnim ukazivanjem na važnost neoliberalnih mantri kao što su ,,deatatizacija’’, ,,privatizacija’’, ,,liberalizacija’’, ,,marketizacija’’ i sl., Vladi Srbije bilo je lako da nametne koncept razvoja (u jednoj razvojnoj Strategiji iz 2002/2003., koja nije razmatrana ni od strane republičkog parlamenta), kojim je postavljen izabrani razvojni pravac, za koji se još pre 2008. godine znalo da predstavlja svojevrstan ,,rast bez razvoja’’.  Ovaj koncept bio je zasnovan na enormnom rastu usluga i uvoza, i delatnosti koje ih podržavaju (trgovina, transport, špedicija, bankarstvo itd.), a bez znatnije podrške realnom sektoru. Ako je ironija naše ,,ekspertske’’ scene da su neki od glavnih konceptora takve strategije deindustrijalizacije, sada, među najglasnijim zagovornicima nove mantre, o ,,reindustrijalizaciji’’, jer još uvek dominiraju spinovanje i manipulacija, upravo sa takvim saznanjima treba napraviti napor da se smanji mogućnost za novo spinovanje i novu manipulaciju. Jedno od centralnih pitanja, međutim, jeste – kako u prostorno-urbanističkoj i drugoj struci napraviti otklon ka  nezavisnom i nepristasnom, stvarno ekspertskom mišljenju? Ksenija je dala jedan nagoveštaj, zbilja je potrebno potpuno novo konstituisanje struke, i to u okviru nezavisne planerske asocijacije, izvan Inženjerske komore. Pokazalo se, naime, da Komora nije pravi okvir za strateške i druge planere, iako, možda, jeste za onaj sloj urbanizma i fizičkog prostornog planiranja koji sadrži i znatne i važne inžinjerske strane. Na ovakvu mogućnost, tj., konstituisanja planerske struke kroz nezavisna stručna i naučna udruženja (kao, na primer, u SAD i Velikoj Britaniji, od pre skoro jednog veka), planerima je ukazivano od pre desetak godina, kada je donošeno novo prostorno-plansko i urbanističkog zakonodavstvo (2002/2003), ali su se oni priklonili pripadanju Komori kao matičnoj asocijaciji, i na tome i dalje nastoje, iako se već nekoliko godina jasno vidi da to nije dobro za strateško istraživanje, mišljenje i upravljanje u planiranju. Opet, ja nisam veliki optimista u tom pogledu, još od vremena kada je pripreman novi Zakon (2002/2003). Tadašnjem ministru, Dragoslavu Šumarcu, predlagao sam da odustane (,,batali’’) od takve zakonske koncepcije, jer je, naprosto, pogrešna (ovde sam imao u vidu najpre odredbe o legalizaciji nelegalne izgradnje, ali ne samo to). Ja sam tada, u Centru ,,Sava’’, pred mnogo ljudi, rekao: “Gospodine ministre, batalite to. To u Zagrebu zovu zahuktalost na pogrešnome kolosijeku”, što je njega strašno naljutilo, ali njegov tim nije odustao od koncepcije o kojoj je reč. Od nje, tako, nisu odustali ni potonji ministri, sve do najnovijeg. Čitav ,,javni diskurs’’ vrti se oko jedne, ničim utemeljene, teze o nužnosti legalizacije bespravnih objekata, pri čemu predlagači još uvek pouzdano i precizno ne znaju koliko ima bespravne izgradnje, i kakva je struktura tog fonda (fizička struktura, starost, područna koncentracija, bez dozvole, sa dozvolom, sa prekoračenom dozvole, stepen energetske prihvatljivosti objekata itd.). Na početku je govoreno da bespravnih objekata ima ,,oko 500.000’’, potom ,,do jedan milion’’, da bismo, i to nakon više od deset godina trajanja procesa legalizacije, nedavno saznali da bespravnih objekata (u raznim modalitetima), ima čak ,,do milion i po’’!.

10257528_286163414926023_5131241977358897037_o

Sada legalizujemo pitanja iz publike.

Publika: Kakva reakcija može biti onog sveta koji na neki način funkcioniše i živi i često dolazi na Savamalu, a to je onaj domen ljudi koji pripadaju alternativnoj kulturi, subkulturi itd. koja se posebno razvila poslednjih godina? Kakva reakcija njihova može da bude u smislu nekog pandana situacija koja su se dešavala u Londonu ili kada su pravljeni, ne ovako kolosalni projekti, ali u svakom slučaju zgrade namenjivane bogatom stanovništvu, bogatim investitorima itd? Aktivisti su uspevali da, tražeći rupe u zakonu, ali isto tako umetničkim projektima, video aktvizmom, performansima itd. da ponište te projekte. Dakle, kako tačno bi mogli oni da se organizuju i da to zapravo uspe? Sa druge strane je bilo nekoliko projekata koji su afirmisali civilno društvo koje bi trebalo da participira u formiranju novog urbanističkog plana kada je reč o budućoj Savamali čak i postoji projekat „Buduća Savamala“, koji podržava Gete Institut; gde se tražilo stanovništvu u dva navrata da daju svoju viziju kako bi trebalo da izgleda čitav taj kraj. Dakle, kako bi po Vašem mišljenju moglo da bude konkretno organizovana ta aktivnost od strane ljudi koji pripadaju alternativnoj kulturi, aktivistima itd. Ili možda uopšte građanska inicijativa jedna kako bi mogla da izgleda i sa druge strane institucija poput Gete Instituta – da li bi oni možda mogli da imaju neki uticaj da se ovaj projekat blokira?

Miodrag Vujošević: Ako sam dobro razumeo, Vi mislite na najraznovrsnije alternativne grupe. Upšte uzevši, alternativne grupe mogu zauzeti vrlo mali prostor, vrlo mali broj ,,niša’’, a da pri tom to uopšte ne mora uticati na promenu glavnog pravca razvoja, bilo da je dobar, ili pogrešan. Još jednom, mnogo važnije od toga, a što je takoreći centralno pitanje: kako najširu javnost osposobiti za kompetentno i demokratsko odlučivanje?; kako to postići u društvu koje ima trećinu funkcionalno nepismenih stanovnika?; kako osposobiti, upravu kroz alternative, da i takvo građanstvo može kompetentno učestvovati, dakle biti akter u participaciji?; itd. Naime, osim postupka (,,demokratske procedure’’), neophodno je i da odluke budu kvalitetne, a ne promašene (kao što smo videli u pomenutim slučajevima), i to sve u participativnom procesu koji nije ,,zagušen’’, na primer, upravo, zbog nekompetentosti, pogrešne informisanosti, negovoljne pripremeljenosti i sl. učesnika. O ovom problemu su, tako da kažem, takođe već ,,napisane biblioteke’’, naime, šta je neophodno činiti da čitav proces, na koncu, ne ,,pođe dođavola’’, što će reći, da ne rezultira suboptimalnim i na drugi način neodgovorajućim odlukama. Gledajući kroz tu prizmu, ja nisam veliki optimista da alternativne grupe mogu nešto znatnije i značajnije uraditi, ako se nastavi ,,zahuktalost na pogrešnom kolosjeku’’. Rang problema, i njihova brojnost, u ovom delu savskog amfiteatra, su toliki da se ne mogu rešavati kroz pojedinačne i razjedinjene alternativne niše. Ono što mogu alternativne grupe pomoći jeste da doprinesu stvaranju najšireg javnog uverenja o tome šta je ispravan i prihvatljiv pristup, a na koncu i formiranju političke volje da se na taj način postupi. Ovde je reč o velikom broju jakih političkih i ekonomskih interesa (velikim ,,ulozima’’), i trvenju među njima, velikom novcu, velikim rizicima za javne interese, pa ne vidim kako bi njihovom razrešenju mogli doprineti supkulturni i srodni projekti, naročito, još jednom, ako je osnovni pravac neadekvatan.

Ksenija Petovar: Imate dobre  primere ovoga o čemu Vi govorite, u  Londonu –  Kovent Garden itd. Evropa odnosno evropski gradovi su puni takvih primera. Medjutim, dva primera iz Hrvatske, nažalost, potvrđuju da je ovo što je Miša rekao  izvesno. Za očuvanje Cvetnog trga, dakle za zabranu izgradnje garaže i privatizacije Cvetnog trga u Zagrebu je skupljeno 65 000 potpisa. Ništa nije vredelo. Za zaustavljanje  projekta, odnosno za zaustavljanje  izgradnje novog grada na visoravni Srđ iznad Dubrovnika, na referendumu se izjasnilo 11 800 građana. I pored toga Vlada Republike Hrvatske  je odlučila na isti ovaj način kao što je to sada uradila Vlada Republike Srbije – proglasila je  stambenu izgradnju na visoravni  Srđ za projekat od posebnog značaja za Republiku Hrvatsku. E sada, Bandić je u zatvoru. Jednim delom i zbog tih svinjarija, izvinite ali to je tako, sa Cvetnim trgom.

Publika: Dobro veče. Ja sam Boško Marinković, penzioner, inače, radio sam u Palati pravde, u podrumu Palate pradve i znam da je nivo podruma Palate pravde ispod nivoa Save. Toliko o tom delu. Mene interesuje, pitao bih arhitektu Kovačevića, dva kratka pitanja. Mene ona kula podseća na bejzbol palicu, simbolika je neverovatna. Druga stvar, govori se o izmeštanju pruge, a šta je sa kolektorom onim glavnim što se izliva tamo ispod Gazele. Njega ne pominje niko. Hoće li on zalivati i „Beograd na vodi“?

Bojan Kovačević: Izgleda da je bolje da ga zalije što pre. Ja tako razumem celo ovo veče. Što se kule tiče, mislim da je to gospodin Milićević već spomenuo. Ja sam to napisao u jednom nastupu javnom u vezi sa  „Beogradom na vodi“. Nije ta kula najveći problem. Ona je najveća zgrada, ali nije najveći problem. Najveći problem je džungla nešto nižih kuća iza nje. Pogledajte dobro, četiri reda solitera ima, zato što mi koristimo uzgred budi rečeno, pogrešno koristimo francusku reč, soliter znači usamljena kuća. Te kuće uopšte nisu usamljene, da prostite… Bolje bi bilo da govorimo neboder, a da nas ne optuže da koristimo neki kroatizam. Znači ja mogu sada da Vam kažem da se razrađuju trenutno projekti za kuću od 102 m visine. Beograđanka, ne znam da li ima toliku, možda ima neki metar manje. I suština toga problema je što gradske kuće koje se bave zaštitom kulturne baštine su gori kolaboracionisti u ovom trenutku nego bilo koje u toku Drugog svetskog rata u Srbiji. Sve štikliraju šta im se traži. Govorim o Urbanističkom zavodu i Zavodu zaštite spomenika. To je jedan sram struke koji ne znam čime će biti opran, ne znam ni tim koleketorom da li bi bilo dovoljno. A što se tiče kule na obali, rekao sam da u ovoj novoj regulaciji meni nije jasno gde će ona leći. Još jednu stvar da Vam skrenem pažnju ako ima ovde ljudi koji nisu iz tehničke struke, idite da vidite maketu, jer sve one saobraćajnice koje idu ka kuli zrakasto, one se ulivaju u ništa. Ne u ni u šta kako se to kaže nego u ništa. I na kraju se okreću kao kod blokova 45 i 70 i onda se vraćate istim ulicama. Saobraćajno rešenje je na nivou dečije igračke.  I za one koji to nisu pročitali ili pratili da bi bilo kakva nategnuta saobraćajna opcija opstala morao bi da bude proširen tzv. tramvajski most, da mu se konzolno sa obe strane dodaje još po jedna traka što ne znam ni građevinski ni na bilo koji drugi način oni misle da sprovedu.

Ksenija Petovar: Ima i tunel…

Publika: Borka Pavićević, Vi ste večeras govorili o tome koliko šta košta, međutim ja mislim da je pravo pitanje koliko košta Beograd? Koliko milijardi košta Beograd sa svim onim što ima? Jer to je u stvari prava cena toga. To je cena Beograda, to je cena svih nas. Ovo sad što je Bojan govorio, ja sam onaj tvoj tekst čitala onda. Koliko košta slepi Beograd ? Koliko košta ona kuća tamo što je prekratila onaj Terazijski plato? Ako oni podignu te kuće, mi smo svi oslepeli. Postavlja se pitanje koliko košta da mi ne želimo da živimo u tom gradu. Zašto da živimo u slepom gradu? U gradu u kome ne mogu da vidim reku. Dakle, msilim cena tog Beograda… 4 milijarde, 3 milijarede, svejedno je, to je cena Bograda i to je cena Beograđana. Ja mislim da je zaista to pitanje edipalno. Naš premijer je rekao Putinu da ga je on uslišio. Da li ste čuli reč – uslišiti? To je Božija. Dakle, oni smatraju da imaju pravo, istorijsko, eshatološko pravo da promene naše živote. Pa to nema nijedna vlast.

Mislim, u tome je suština toga što ste vi govorili o desnici i sve sa čim se slažem. Je li to Božije pravo? Je li oni stvaraju svet? Da bi oni imali pravo da u ime te vlasti na kojoj su sada, svejedno koja, promene celokupnu strukturu grada i građana u njemu? Prema tome, mislim da je to ključno pitanje vrednosti; i  pitanje mobilizacije ljudi – nas  da mi nećemo da živimo na taj način.

Dakle, da li ima  saobraćajnica ovde ili tamo… Mislim da je suština toga podanički odnos, odnosno tvoje uverenje da tebi tvoji građani ne mogu ništa, time što ćeš ti jednim potezom ili više poteza promeniti geostratešku, geopolitičku, ideološku, identitetsku, antropološku sliku tog grada – urbisa da ne pominjem svega toga… Mene to izbezumljuje. Ko ima istorijsko pravo, legitimitet? Ko mu ga je dao; da na taj način arbitrira u Beogradu po cenu toga grada i svih nas.  I to mi je političko pitanje. Možete Vi da pričate sve što hoćete i urbanističko i ovo i ono, sve se slažem, divno govorite, fantastično, sve znam…ali mislim to je političko pitanje par ekselans. Koja vlast, u kom trenutku može “aj da srušimo taj spomenik na Avali, što da ne?” Mislim to je varvarstvo. To je eshatološko pitanje. To je egzistencijalno pitanje – da se pojavio neko ko misli da ima nasledno pravo, božije pravo, ne znam koje, da na takav način koncipira stvari. Bićemo zazidani ne Berlinskim zidom, nego ovim ovdašnjim – Vučićevim zidom. I mislim da je to stvarno pitanje apsolutno za demonstracije.

Goran Milićević: Ključni protivnik u reakciji na ovakvu samovolju  vlastodršca jeste totalna apatija. Mi se ponašamo kao da imamo stotinu Beograda, pa ako ovaj jedan propadne – vrlo važno, idemo na drugi. Moramo da shvatimo da nemamo i da ovde imate pravo samo na jedan pokušaj. Kao recimo kod svakog projekta, gde vi procenjujete da li će se iznajmiti, ne znam neka zgrada od pet, deset ili dvanaest spratova, jer nemate pravo na popravni, ne možete vi sada da doziđujete kada vidite da je atraktivno ili obrnuto kada vidite da nema potražnji, pa sada srušite pola pa da bude prava mera. To inače, ajde čisto da Vam otkrijem jednu tajnu iz udžbenika, kaže ako objekat nije iznajmljen preko 70% on je nerentabilan. Znači to je vrlo veliki, ozbiljan problem za svakog investitora. Ovde se investitori ponašaju kao da će to sve da se samo od sebe iznajmi, proda ili tako dalje. Znači, ovde sem što ste rekli bune na dahije ili ustanka ostaje jedino da izađemo na izbore jer ovde je bilo belih listića, bilo onih, mojih drugara koji su se šetali. Rekao bravo vi ste dobili izbore, najviše je bilo onih koji nisu izašli na izbore, ta je stranka bila najbrojnija. Ali ne možemo onda posle toga da kukamo „e čekaj ovaj,  ne dopada mi se što je ovaj postao samodržac“. Ako bi to bila neka poruka ovog skupa, to bi bila najdragocenija poruka, da moramo da budemo aktivni građani ovog Beograda. Ja sam bio najponosniji na građane Beograda kad je bio onaj kontra miting – kad je Sloba doveo 50 000 svojih ljudi a izašlo je 120 000 Beograđana da brani Beograd od tih koji su dovedeni da ga ugroze. Tu sam prvi put video da je ljudima stalo do takvog rada i do takvog ambijenta. E nešto slično mora da se desi i ovde da shvatimo da to nije pitanje nekih urbanista – nekih para, ima li ih ili nema, kad će se to isplatiti – nego je to pitanje naših izbora i da li nam je stalo do Beograda. Ako nam nije stalo desiće nam se ovo, a ako nam je stalo neće se desiti, bilo na izborima, bilo kroz ustanak ili kako već. Ali mora da se počne. Rekla je Ksenija 60 hiljada potpisa nije bilo dovoljno. Pa hajde da skupimo 100 hiljada. Mora se pokazati da li je ovo problem samo nas par stotina koji ovde sedimo ili možda jos neke hiljade koja nije došla, pada kisa itd. ili je to zaista problem ogromnog broja Beogradjana, da ne licitiram cifrom. Ja sam predlagao mladim kolegama da probaju da neku peticiju okače na internet da prosto vidimo je li to uzaludan vapaj onih koji se još otimaju dok je ostalima potpuno svejedno ili naprotiv jer vidim da običan svet psuje čak premijera, pogrdnim imenima ga naziva, ali mi ne znamo jednostavno da li plebiscitarnu podršku imamo za Beograd na vodi ili obrnuto, da ima mnogo više onih koji su protiv toga, to valja da utvrdimo.

Publika: Bojim se jedne stvari kada govorimo o tom plebiscitarnom otporu da se nešto dogodi. Moram priznati da sam pesimista. Ovo što se ovde događa, ovaj skup, ovo je upravo ta alternativna niša – jedna alternativna niša. I koliko god da pokrenemo i da pretpostavimo da će biti alternativnih niša, prema ovom skupu imam jedan emotivan odnos. Voleo bih da svaku vašu reč snimljenu puštam uveče uz kaficu i da je ponovo preslušam. Te reči su ono što mislim i ono što osećam.  Ali se bojim koliko je to smisleno, ovaj skup i bilo koja alternativa mislim da neće zaustaviti Beograd na vodi. Sa druge strane, mislim da ima jedna srećna okolnost – on će nestati sam po sebi. Naime, kao što se nista ne događa i kao što se mnogi takvi projekti nisu dogodili, to će jednostavno da iščezne. Jedino što možda mogu da se bojim da će se dogoditi, a to je dok je na vlasti, da su isti ti urbanisti koji slede i daju te odgovore, i koji će negde da ucrtaju sa velikim doprinosom da ne bude šest spratova nego dvanaest pa da smanje dvanaest na osam i tako dalje.

Foto Milos Stosic

Publika: Ja sam Karlo Porlak, diplomirani inženjer saobraćaja, učestvovao sam u okviru Udruženja ljubitelja železnica i kasnije sam učestvovao vezano za davanje razuma i razumnog pristupa ovom problemu ovog investitorskog planiranja itd. u ovom području grada. Sad je pitanje, mislim da smo možda dobro analizirali šta nećemo. Nećemo da u urbanističkom i saobraćajno složenom prostoru da nešto bezveze naguramo što će izazvati totalni haos – ne želimo da kvarimo istorijski kontekst itd. Pitanje je u svemu ovome šta hoćemo?

Negativistička priča će nas odvesti – sve će nas na kraju sprečavati, nikad ništa nećemo uraditi. Mi imamo tradiciju vandalizma nažalost. Konkretno znam da kada su u pitanju stara vozila javnog prevoza na prste možemo da nabrojimo ako smo 10 ili 15 posto starih vozila sačuvali i ne samo javnog prevoza nego i starih lokomotiva itd. Onda ako govorimo o vandalizmu vezanom za neke stare objekte – sad hoćemo da sačuvamo istorijsko jezgro, a već smo nadograđivali zgrade u poslednjih 50 godina – onda ne želimo da imamo neku luksuznu divlju gradnju od 2 miliona kvadrata, a već je imamo po celoj periferiji, sa aspekta saobraćajne struke još gore promašaje po pitanju regulacionih planova u kojima se povlađuje opet investitoru. To najčešće budu sitni planovi, pa se to ništa ne predvidi, pa sad vidimo kako Voždovac izgleda…

Pitanje je šta da radimo, ne samo šta da ne radimo, nego šta da radimo, koji su nam pravci rada, koji su nam pravci gradnje? Ako nećemo solitere ovde, gde hoćemo da pravimo solitere ako neko baš želi da gradi soliter? Ako nam ovi planovi ne odgovaraju, na koji način da promenimo pristup donošenja planova?

Bojan Kovačević: Jedan od poslova urbanista i ne samo njih je da čuvaju prostor. U prostoru nema piši-briši, nema popravki. To je Piter Grinvej – engleski reditelj i slikar – rekao jednu genijalnu stvar; da kada vam se ne sviđa slika u kući ili muzeju – vi je skinete, pošaljete je u depo. Ne sviđa vam se muzika koja svira – isključite vaš CD plejer. Kada vam se ne sviđa nešto u urbanizmu – slikajte se, gotovo.

Ovo što je Borka rekla za Terazijsku terasu; to su radili dobri ahitekti, izvedeno je jako dobro za srpske prilike, regulaciona kuća nasađena gde ne treba. I sada ta Terazijska terasa koju nam je Bog dao i najslavniji projekat u istoriji srpske arhitekture iz 1929. koji je to razumeo, više  nikad ne može da se napravi iole da valja samoj konfiguraciji terena koja je nešto nudila. Ako ne znamo šta hoćemo, to nije nikakav negativizam, jednostavno, sačekajte sledeću priliku. Ne vi nego svi mi. A plašim se, to sam čuvao za neki potonji deo razgovora koji je izgleda sad došao, da od tri varijante o kojima svi pričamo, će ta treća proći. Jedna je varijanta što ovi pasivisti, vi govorite o negativistima, pasivisti kažu neće ništa biti od toga, nemoj mnogo da se uzbuđuješ. Vučić i Alabar misle da će sve to da bude. Ja se plašim da će biti sledeće: Da će država Srbija i grad Beograd da sahrane silne pare u infrastrukturne i neke druge nagoveštene opcije sa nejasnim krajevima; da će investitor da sazida nekoliko kuća koje mu odgovaraju  jer ne postoji ugovor u istoriji prava od Hamurabija i Rima na ovamo, gde može neko s druge strane da se obaveže. Kako mislite da Srbija obaveže Alabara da do poslednje kuće sazida šta je na maketi? Pa to samo deca veruju! I mi treba hitno da porazmislimo šta se dešava ukoliko ta treća, međuopcja je realna, i da, ako ništa drugo, unutar nje spašavamo šta se spasiti može, jer ova gospoda srljaju i bez obzira na razmatranje da li vredi ili ne vredi boriti se, plašim se da će nešto uraditi.

Miodrag Vujošević: Izvinite, ,,uzeh banak i ne puštam ga’’, ali mi je stalo da još jednom naglasim neke stvari, pa mi treba još koji minut. Ovo nije vrsta problema koja se rešava jednim udarcem, čemu je, možda, sklona naša kultura. To je ona vrsta problema gde na mnogo frontova možete napraviti boljitak od po nekoliko procenata, pa da u sumi to bude, u dogledno vreme, nekoliko desetina procenata. Ja sam naglasio značaj ekspertize: bolje mišljenje, bolje suđenje, bolja analitičnost, manje amaterizma, manje diletantizma, manje šarlatanstva itd., pa će sve to zajedno pomoći. Kako se to radi? Pa, radi se na razne načine. Radi se i tako što ćete poboljšati školstvo. To se ne radi na način kako se sada sprovodi u tzv. bolonjskom procesu, gde sada imate već nekoliko upisanih generacija doktoranata u oblasti urbanističkog i prostornog planiranja, arhitekture i srodnih disciplina (u Beogradu, Banjaluci i dr,), možda  i svih 200 (Ksenija, mislim da i ti imaš ovakav podatak?). Prema tome, ono što je izgledno jeste da ćete uskoro imati veliki broj doktora nauka u ovim oblastima koji su do doktorata došli učeći po supstandardnim i inferiornim kriterijuma (uvek treba reći: čast izuzecima!), koji mogu samo doprineti amaterizmu, diletantizmu i šarlatanstvu koje dominira u vođenju javnih poslova, odnosno, produžavanju stanja sloma strateškog istraživanja, mišljenja i upravljanja. Jer, videli ste šta studenti traže u demonstracijama: ni bogatije biblioteke, ni bolje profesore, ni više akademskog rada i tako dalje, već – više ispitnih rokova! Pet ispitnih rokova godišnje bilo je nedovoljno, pa se traži još, uskoro možda još koji…Pri tom, zaboravlja se da, izvorno, ,,po Bolonji’’, ima samo jedan rok po upisnoj godini! Ako ovako stoje stvari oko obrazovanja, kako stoje stvari oko toliko raširenog udvorištva kod planera, urbanista, arhitekata i drugih (svakako i ekonomista, da ne bude zabune)? Ja ni u tom pogledu nisam optimista, pa i ne očekujem promene nabolje, možda upravo zbog toga jer smo u poslednje dve decenije bili svedoci da je veliki broj planera, ekonomista i drugih promenio razne ,,institucionalne pozicije’’, i da se u tome ,,blistavo snašao’’, čak i na potpuno suprotnim koncepcijama promena (naveo sam samo primer deindustrijalizacije/reindustrijalizacije, a ima ih mnoštvo). Pa, slično onome što je gospodin Nenadić komentarisao, da kažem i nekoliko reči o javno-privatnom partnerstvu. Mi veoma često čujemo da je ovaj institucionalno-organizacioni aranžman ,,bogomdan’’ za oblast urbanog i drugog razvoja, a da se pri tome ne pitamo zašto je baš tako, i da li, možda, postoje i drugi, povoljniji aranžmani (naime, što bi rekli Kinezi – da li je ovaj aranžman ,,onaj pravi mačor koji lovi ovog miša?’’). Naime, već postoji silna empirijska evidencija o tome da javno-privatno partnerstvo, ako nije zadovoljen veći broj izričitih zahteva, može biti veoma nepovoljno po javne (opšte, ,,državne’’ itd.) interese, a u isto vreme mnogo povoljnije za privatne interese. Neretko, opsednutost važnošću javno-privatnog partnerstva ide ruku pod ruku sa jednom drugom opsednutošću, a to je svojevrsna ,,očaranost’’ agencijama, kao najboljim institucionalnim oblikom, a ova pomama kod nas traje, evo, već skoro 15 godina. Pri tom se prenegregava – o čemu je takođe ,,napisana biblioteka’’, a i nagomilana empirijska evidencija o tome – da su agencije pogodne samo za neke tipove problema, odnosno, za neke vrste regulacije, a takvih je ukupno mnogo manje u odnosu na druge tipove odnosno vrste. Osim pravnih aspekata, ovaj problem ima i veliki broj drugih strana, u prvom redu upravljačkih. Moj poslednji komentar iz ovog bloka odnosi se na osnovno sagledavanje problema. Ukratko, Beograd i njegov razvoj nisu prvi problem Srbije. Srbija ima toliko prečih, složenijih i važnijih problema, da je Beograd na ne znam  kojem mestu na toj ,,svirali’’. Centralni problem ove zemlje je ogroman broj nezaposlenih (mnogo stotina hiljada ljudi je, kao posledica ,,tranzicijskih prilagođavanja’’, trajno radno dekvalifikovano, pa, zapravo, bez prekvalifikacije neće imati šta da ponude na tržištu rada), i nekoliko miliona onih ljudi čija je socijalna, ekonomska i socijalno-psihološka pozicija time potpuno poljuljana, sa jednom od najvećih stopa nezaposlenosti u Evropi. Stoga je prioritetno produktivno zapošljavanje ljudi, to će reći, barem dela nezaposlenog stanovništva. Bez novog zapošljavanja, Srbija će ubrzo preći granicu socijalnog, kulturnog, medicinskog, zdravstvenog i svakog drugog kolapsa, gde se sada nalazi. Mereno tim aršinom, izgradnja novih komercijalnih mesta (,,stambeno-poslovnih kompleksa’’, pa i onih u savskom amfiteatru), i baratanje pratećim fantomskim ciframa, nikako nije razvojni prioritet Srbije. I, sada dolazimo na pravu i konkretnu priču. Na primer, ako je reindustrijalizacija nekakav imperativ, kakva bi to reindustrijalizacija mogla biti?  Kako, konkretno, u Čačku, Boru, Negotinu i svakom drugom srbijanskom gradu i varoši, koji su do kraja 1980-ih godina takoreći svi imali ,,igrače’’ na konkurentnim svetskim tržištima, a nakon toga doževeli privredni i svaki drugi kolaps, obnoviti industriju, a kroz to i produktivno zaposliti silne nezaposlene? Šta će da proizvodi obnovljena industrija? Da li ima radne snage (inženjera, kvalifikovanih radnika) za novu proizvodnju? Gde plasirati te proizvode, odnosno, gde su niše za naše proizvode na svetskim tržištima? I tako dalje. Ako vrlo brzo ne budu pruženi uverljivi i verodostojni – a ne ,,fantomski’’, uključujući i ,,kule’’ – odgovori na ova i slična pitanja, Srbija će i dalje ostati u grupi nekoliko zemalja u svetu sa najvećom ekonomskom emigracijom (gde pripadaju Gvajana, Nepal, donedavno Zimbabve itd.), to jest, sa najvećim ,,odlivom mozgova’’, i to najvitalnijeg, mladog, obrazovanog i sličnog stanovništva.  Sastavni deo ,,novog narativa o industriji’’ jeste i paralelni pravac odnosno proces obnove i modernizacije poljoprivrede. Ni u ovoj oblasti još uvek ne raspolažemo verodostojnim i ubedljivim odgovorima, a naročito ne raspolažemo konceptom razvoja poljoprivrede koji bi bio regionalno diferenciran i specifikovan. Jer, na jedan način se može poljoprivredno modernizovati Timočka krajina, na drugi Sandžak (Raška), opet drugačije zlatiborski kraj, ili Banat, i tako dalje.

Publika: Ksenija Đorđević, arhitekta, student doktorskih studija. Ja se zaista osećam prozvano kao predstavnih struke i imam veliku potrebu da izađem na ulicu povodom ovog pitanja ali ne znam koliko je delotvorno da se mi sada mačujemo sa ovim ljudima koji, kako Borka kaže, su sebi dali nasledno i božije pravo da upravljaju našim životima. Da li je moguće delovati u pravcu i komunicirati sa ljudima koji su se odlučili, možda ne shvatajući ovde kakav je trenutno kontekst, kakva je platforma, da ulažu u ovaj projekat? Otvoriti komunikaciju sa investitorima; ko nam to zapravo brani? Pokazati na neki način da ovo što je planirano nije održivo, u tom kontekstu možda i neisplativo za njih. U svakom slučaju, da postoji jedan – imam utisak u odnosu na krugove u kojima se krećem – zapravo veliki otpor prema takvom projektu? Da li je to moguća strategija menjanja? U trenutku kada krenu stvari da se dešavaju, kada fizički novac bude trebalo da uđe u ovu zemlju, svi fondovi će tražiti određene procene uticaja i slične stvari da bi imali na osnovu čega da naprave taj transfer novca. Da li je tu naš prostor da delujemo i da komuniciramo?

Mi vam svakako pružamo ruku da se zajedno bavimo ovim projektom jer je ovo u stvari pitanje u kakvom gradu hoćemo da živimo, i mislimo da svakako imamo šansu da nešto pokrenemo i da menjamo.

IMG_3388

Advertisements